autohtone rase kokošakaU časopisu World’s Poultry Science Journal prošle godine je objavljen veoma interesantan rad autora prof. dr Nike Miloševića i saradnika (Poljoprivredni fakultet, Novi Sad) u kome su predstavljene dve autohtone rase kokoši koje su karakteristične najviše za područje Vojvodine, a to su banatski gološijan i somborska kaporka. Prenosimo najbitnije delove ovog rada u skraćenom obliku i na srpskom jeziku, a za one koje ova tematika posebno interesuje, preporučujemo da pročitaju ceo rad. Puna referenca nalazi se na kraju teksta.

 AUTOHTONE RASE KOKOŠAKA U SRBIJI  – BANATSKI GOLOŠIJAN I SOMBORSKA KAPORKA

Autohtone rase živine od državnog su interesa kao deo strategije očuvanja ukupnog biodiverziteta u Republici Srbiji. Pre svega, važne su zbog obezbeđivanja posebnih genetičkih populacija, od suštinskog su značaja za proizvodnju kvalitetnog mesa i jaja kao ukupne ponude ovih proizvoda u budućnosti. Programe zaštite autohtonih rasa podržava i naša država preko Ministarstva poljoprivrede, sistematskom podrškom kroz  godišnje subvencije. U skladu sa tim poraslo je interesovanje odgajivača na reaktiviranju starih rasa živine u cilju očuvanja tradicionalne proizvodnje u ruralnoj sredini na okućnici uz korišćenje pašnjaka. Domaće autohtone rase živine su vrlo ugrožene gotovo bez izuzetka. Broj pojedinih rasa se sveo na nekoliko desetina jedinki; pred nestankom su posebno dečanska i svrljiška kokoš, jagodinska i dobrička ćurka, novopazarska i somborska guska (Mitrović i Đermanović, 2009).

Istorijat razvoja autohtonih rasa živine u Srbiji

Gajenje živine u Srbiji do polovine prošlog veka bilo je na niskom nivou razvoja. Ekstenzivna i poluintezivna proizvodnja u okvirima seoskih domaćinstava podmirivala je većinu potreba stanovništva u živinskom mesu i jajima. Rasni sastav gajene živine bazirao se na domaćim autohtonim rasama, oplemenjenim uvoznim rasama i njihovim melezima. Sistematskog selekcijskog rada na poboljšanju kvaliteta živine, ali i poboljšanju uslova gajenja bilo je vrlo malo. Živina je držana u manjim jatima u neuslovnim živinarnicima, slabo hranjena i loše negovana. Pojedinačno, još krajem 19. veka u Srbiji je bilo dobrih odgajivača koji su posedovali kvalitetnu živinu plemenitih rasa (plimutroka, njuhemšira, saseksa, rodajlanda) i postizali zapažene proizvodne rezultate. Osnov proizvodnje živinskog mesa i jaja do početka 20. veka bile su domaće autohtone populacije živine, gajene na okućnici kao dopunski posao domaćice u okviru porodičnog gazdinstva. Brown (1905) navodi da kokoške koje su gajene na prostoru tadašnjeg zapadnog Balkana predstavljaju meleze lakih mediteranskih i teških azijskih rasa sa domaćim kokoškama koje su usled dugogodišnjeg gajenja na uskom lokalitetu ustalile svoje eksterijerne i proizvodne karakteristike.

U dužem periodu domaća kokoš je ukrštana sa rasama jarebičasta italijanka, njuhempšir, rodajland, plimutrok, štajerskom, transilvanijskom golovratom kokoškom i stvoreno je nekoliko sojeva u tipu domaće kokoške od kojih neke i danas egzistiraju, kao što su banatski gološijan, somborska kaporka, svrljiška i dečanska kokoš.

Banatski gološijan

OLYMPUS DIGITAL CAMERAPoreklo ovog neobičnog tipa kokošaka nije u potpunosti definisano. Postoji mišljenje da ovaj tip kokoši vodi poreklo od azijskih boraca kod kojih je došlo do mutacija gena. U Bangladešu postoji autohtona populacija golovrate kokoške vrlo slična transilvanijskoj kokoški, a na Madagaskaru se gaje rase boraca sa golim vratom. Golovrata kokoš je ustaljena kao rasa na prostoru Transilvanije (Rumunija). Rasa se izvorno gajila u Transilvaniji, ali i šire po celom Banatu. U Evropi se u nekoliko zemalja golovrata kokoš smatra kao autohtona rasa (Mađarska, Rumunija, Srbija). Transilvanijska golovrata kokoška u Srbiju je doneta sredinom 19. veka na teritoriju Kikinde u Banatu (Vojvodina) o čemu postoje zapisi Grujića (1928) i Bajkova (1929), gde je ukrštana sa zatečenim domaćim kokoškama. S obzirom na njenu otpornost i dobre proizvodne karalteristike rasa se brzo širila ne samo po Banatu nego i u druge krajeve Srbije i u Bosnu.

Zahvaljujući njenom planskom i neplanskom širenju kroz jedan duži period stvoren je tip transilvanijske kokoške koja se od izvornog tipa razlikuje u nekim eksterijernim ali i proizvodnim karakteristikama. Postala je poznata kao poseban tip golovrate kokoške nazvana “banatski gološijan”, mada do danas nije registrovana kao posebna rasa.  Pod “radnim” standardom prvi put je izložena 1957. godine na izložbi u Zemunu i od tada je prisutna na svim izložbama. Osnovna eksterijerna razlika im je nešto kraći vrat, voljka im je uvek obrasla perjem, na polovini vrata sa prednje strane ima pufnu (Ruff – kragnu) od perja, a pored ovih osobenosti na glavi ima malu ćubu.

Banatski gološijan lako se razlikuje od ostalih rasa kokošaka. Glava mu je srednje veličine, duguljasta, na potiljku ima nešto malo perja, dok je ostali deo glave i vrata go. Vrat je crvene boje i bez perja do voljke, srednje je dužine, muskulozan, lako izvijen pri spoju sa glavom i nosi se uspravno, koža vrata je izrazito debela. Po opštem izgledu manjih je telesnih okvira u poređenju sa mađarskim gološijanom. Kresta je prosta, uspravna srednje veličine sa 4-6 pravilnh zubaca. Kokoške imaju takođe prostu krestu koja je često blago oborena na levu ili desnu stranu.  Podbradnjaci, kao i podušnjaci su manji u odnosu na iste kod transilvanijske kokoši, ali obavezno dobro izraženi, crvene su boje. Oči su krupne i živahne narandžasto crvene boje. Trup je srednje dužine, snažan, ovalan, širok i muskulozan. Grudi su okrugle i široke, a leđa srednje dužine i širine, ravna i horizontalno se nose. Krila su snažna te može lakše da leti nego rase sličnog okvira koje se gaje kod nas. Rep je snažan, pun, širok, kod kokoške nešto manji u vidu poluotvorene lepeze, a kod petla srpova ima dosta i lepo su zaobljeni. Rep je kod oba pola postavljen pod uglom od 450. Noge srednje dužine, snažne i finih kostiju, završavaju se sa 4 prsta. Boja piska je različita, od žute do zelenkasto tamne boje i nisu obrasli perjem. Banatski gološijan postoji u više boja perja. Izvorna boja je graorasta, ali je vrlo česta, crna, bela i jarebičasta boja. Postoje mišljenja da je prvobitna boja perja bila crvena kod petlova i jarebičasta kod koka, a da su kasnije stvoreni ostali tipovi gološijana.

Veoma dobro podnosi loše uslove gajenja. Živahna je živina, skromna u ishrani, pokretna i vredna u traženju hrane. Otporna je na visoke i niske spoljašnje temperature vazduha, zadovoljava se skromnim uslovima smeštaja, neuslovnim živinarnicima sa malo opreme u njima. Ovo je srednjestasna rasa, koja ostvaruje dobre proizvodne rezultate u poređenju sa ostalim  populacijama autohtonih kokošaka u Srbiji, izuzev somborske kaporke. Slaba je zimska nosilja, pronosi u rano proleće. Kokoške imaju izražen instinkt leženja i predano leže na jajima, dobre su kvočke i dobro se brinu za piliće. Oplođenost jaja i izvođenje pilića je zadovoljavajuća. Pilići, iako su golog vrata veoma su otporni, sporo napreduju ali se lako odgajaju.

Proizvodne osobine banatske gološijanke

Parametri Performanse
Mortalitet (do 25 ned), % 2.0-3.0
Telesna masa petlova (25 ned), g 2350
Telesna masa koka (25 ned), g 1850
Utrošak hrane do pronošenja, kg/kokoški 7,5
Uzrast u pronošenju, ned 26-28
Proizvodni ciklus, sezona 1-2
Broj jaja po nosilji u prvoj sezoni 120-150
Broj jaja po nosilji u drugoj sezoni 70-90
Jaja za nasad, % 85
Prosečna masa jaja, g 55-60
Sila loma ljuske jaja, kg 5-6
Oplođenost jaja, % 90-95
Izvođenje pilića od oplođenih jaja, % 85-90
Mortalitet (26-60 ned), % 3-4
Telesna masa kokošaka (sa 60 ned), g 2300-2600
Telesna masa petlova (sa 60 ned),g 3200-3600
Konzumacija hrane, g/dan 140

Reproduktivne karakteristike rase su zadovoljavajuće. Kokoške pronose sa 6-7 meseci. Petlovi su agresivni i temperametntni, sa dobrim nagonom za parenje. Banatski gološijan je rasa pogodna za gajenje u seoskom dvorištu na neograničenom prostoru. Dugo se tovi i masu za klanje postiže tek posle 3-4 meseca starosti kada su kokoške i petlovi u proseku teški 1500-1700 g.

Ugroženost ove rase u R. Srbiji je srednje velika. Banatskog gološijana uglavnom gaje entuzijasti i ljubitelji rasne živine koji to rade iz hobija, a manje iz ekonomske koristi. Procenjuje se da se u Srbiji gaji između 5 i 6 hiljada kokoši ove rase. Program zaštiteove rase pokrenut je još 1992. godine, ali je uspeh u proteklom periodu bio ograničen. Država i danas subvencioniše odgajivače banatskog gološijana simbiličnim sredstvima godišnje po ptici.

Somborska kaporka

OLYMPUS DIGITAL CAMERASomborska kaporka nastala je početkom 20. veka u okolini Sombora na osnovama domaće kokoške i štajerske kokoške koja je doneta sa područja Celja (Slovenija) i Zagorja (Hrvatska) i kasnije kombinacijiskim ukrštanjem rase hudan i sulmtaler. Rasu su stvorili gospoda Stevan Sel, Otto Weigand i Joseph Resch. Neposredno po završetku I svetskog rata ustanovljen je standard za ovu rasu. U godinama između dva rata bila je poznata i van Vojvodine kao produktivna i otporna rasa kombinovanih svojstava. Zahvaljujući entuzijazmu i upornosti gospodina Rudolfa Cirklija i gospođe Vjere Petkov rasa je sačuvana. Ponovo se gaji u mnogim domaćinstvima, a posebno je gaje odgajivači rasne i ukrasne živine, te je danas prisutna na mnogim izložbama živine širom Evrope.

Precizno predstavljanje ove rase najbolje je uradila sama Vjera Petkov koja je uradila i „radni“ standard. Po spoljašnjem izgledu somborska kaporka je ćubasta kokoš skladne forme tela, vrlo živahna i temperamentna stalno u potrazi za hranom. Skladno je građena kokoška. Glava joj je srednje velika, na kojoj se odmah iza kljuna nalazi lepo formirana ćuba. Perje ćube je usmereno vertikalno sa blagim padom na levu i desnu stranu (ne prekriva oči) i unazad formirajući skladnu celinu. Kod petla perje ćube stoji skoro vertikalno dok kod kokoške to nije sučaj. Suviše mala ili suviše velika ćuba kod oba pola smatra se greškom. Kljun je srednje dug, jak, blago povijen žutoroza boje. Kresta u ove rase kokošaka je prosta sa pet pravilnih zubaca, jako crvene boje. Vidljiva je u svom početnom delu iznad kljuna dok je u srednjem i zadnjem delu prekrivena ćubom naročito kod kokošaka i uvek manje ili više povijena na levu ili desnu stranu. U petlova je kresta velika. Koža lica je nežna i crvene boje, iznad očiju obrasla finim kratkim uskim paperjem. Podušnjaci su srednje dugi, više ovalni, kod svetlih sojeva su izrazito crvene, dok kod tamnih crveno sive boje. Ova rasa ima podbradnjake srednje veličine, fine građe, a iste su boje kao i podušnjaci. Ima srednje dug i jak vrat, blago povijen i dobro obrastao bujnim perjem naročiti kod petla. Trup je ovalan sa srednje širokim i dugim leđima koja se nose horizontalno, sa malim padom zadnjeg dela. Grudi ima blago naglašene, duboke i dobro razvijene. Krila su velika srazmerno telu i čvrsto priljubljena uz telo. Petlovi imaju srednje razvijen rep sa nekoliko solidno razvijenih srpastih pera, a nosi se pod ugom 30-400. Rep kod kokošaka je skladan, srednje velik i prilično zatvoren. Dobro su im razvijeni bataci, ne previše dugi ali zaobljeni i puni. Noge su srednje duge, tankih kostiju, prekriveni sa žutom kožom kod svetlih sojeva, a tame boje kod tamnih. Noge se završavaju sa četiri pravilno razvijena prsta, i razvijenim mamuzama kod petla. Po standardu noge moraju biti neoperjale. Rasa je dobro obrasla perjem koje je čvrsto. Zastupljena je u više boja:  bela, crna, plava, žuto-crvenkasta i dr.

Somborska kaporka je otporna kokoš sa dobrim proizvodnim performansama. U uslovima poluintenzivnog gajenja pronosi u rano proleće i nosi sve do početka leta, kada počinje da mitari. Dugo mitari, ali ako se dobro hrani pronosi ponovno početkom jeseni i nosi do decembra. Prpozvodnja jaja u kvalitetnim zapatima bila je i preko 220 jaja po nosilji (Milošević i sar. 2007).

Proizvodne osobine somborske kaporke

Parametri Performanse
Mortalitet, (0-60 nedelja), % 7.0-8.0
Telesna masa petlova (odraslih), g 3700-4000
Telesna masa koka (25 ned), g 2600-3000
Utrošak hrane do 60 nedelje, kg/kokoški 65
Uzrast u pronošenju, ned 26-27
Proizvodni ciklus, sezona 1-2
Broj jaja po nosilji u sezoni 200-220
Prosečna masa jaja, g 60
Oplođenost jaja, % 90-95
Izvođenje pilića od oplođenih jaja, % 85

Reproduktivne karakteristike ove rase su zadovoljavajuće. Kratko nosi jaja tako da se većina jaja može koristi za nasad (do 95%). Ukoliko se koristi za pirodno leženje kokoške su sa dobrim instinktom leženja. Istrajne su u ležanju na jajima, dobro se brinu i othranjuju piliće.  Pilići su otporni, živahni i brzo operjavaju. U prolećnim mesecima lako se gaje na ispustima. Pilići težinu za klanje postižu sa 4-5 meseci uz utrošak hrane oko 6 kg. Meso joj je odličnog kvaliteta bez suvišne masoće, veoma meko i ukusno.

Somborska kaporka je danas u stanju visoko ugrožene rase. U čistoj rasi se malo gaji po salašima u Vojvodini, na listi je autohtonih rasa koje su pod zaštitom države. Za ovu rasu je takođe urađen program njene zaštite kroz samoodrživost, tako što bi se stimulisali sitni odgajivači kroz subvencije da je gaje u čistoj rasi. Trenutno brojno stanje je ispod 1000 jedinki.

Zaključak

Performanse koje karakterišu rase banatski gološijan i somborsku kaporku navode na zaključak da se radi o dragocenim autohtonim populacijama kokošaka koje se odlikuju izvesnim specifičnostima geografske orginalnosti i zato ih treba sačuvati od nestajanja. Program očuvanja autohtonih rasa živine u Republici Srbiji definisan je pre nešto više od jedne decenije, ali su do sada ostvareni skromni rezultati. Neophodno je definisati dugoročni program i na njemu istrajno raditi kako se gajenje ovih rasa kokošaka ne bi prepustilo samo odgajivačima entuzijastima, koji najčešće nemaju dovoljno stručnog znanja o gajenju živine te u želji da ih spasu od propadanja zapravo doprinose njihovom nestanku. Program mora da se bazira na samoodrživosti gajenja kroz proizvodnju mesa i jaja posebnog kvaliteta iz alternativnih sistema gajenja.

Priznanje za očuvanje dragocenih populacija kokoši rase banatski gološijan i somborska kaporka pripada odgajivačima entuzijastima koji živinu drže iz ljubavi i koji su, mada u malom broju, uspeli da sačuvaju kritičan broj jedinki.

Izvor: Milošević, N., Perić, L., Đukić Stojčić, M., Trivunović, S., Rodić V., Bjedov, S. (2013) Autochthonous hen breeds in the Republic of Serbia – Banat Naked Neck and Sombor Crested. World’s Poultry Science Journal, 69, (1), 153-162.