Header image alt text

Živinarstvo.com

Hraniva

Pri formulisanju smeša za ishranu živine, mora se poznavati hemijski sastav i svarljivost hranljivih materija u svakom hranivu, kao i to da li postoje neka ograničenja u upotrebi u smislu sadržaja antinutritivnih materija, negativnog uticaja na proizvodnju ili kvalitet proizvoda. Uobičajena podela hraniva je na energetska, proteinska i  mineralna. Pored osnovnih hraniva u obroke se dodaju i mineralno-vitaminski dodaci (premiksi) i razni aditivi.

Voda

Voda je esencijalna materija koja je potrebna za održavanje života, dobro zdravlje i normalnu proizvodnju. Potrebe živine u vodi variraju u zavisnosti od vrste i kategorije, temperature i relativne vlažnosti vazduha, sastava obroka, brzine rasta ili proizvodnje jaja. Smatra se da živina popije oko dva puta više vode od količine konzumirane hrane.

Prosečna konzumacija vode kod živine (litara na dan)

*Količina vode može da varira u zavsnosti od ambijentalnih uslova.

Sadržaj soli i pH mogu uticati na korišćenje pijaće vode. Posebno treba biti obazriv prilikom davanja vitamina, lekova i drugih aditiva kroz vodu. Neki od ovih dodataka mogu negativno uticati na sistem za napajanje, bilo nagrizanjem metalnih delova (zakiseljivači i organske kiseline), bilo stvaranjem biofilma i zapušavanjem nipl pojilica.

Energetska hraniva

Potrebe živine, a posebno tovnih pilića, u energiji su visoke i zato je neophodno u ishrani koristiti žitarice koje spadaju u visoko energetska hraniva. U sastavu smeša žitarice čine i do 70%. Koristi se prvenstveno kukuruz, a ređe pšenica, ječam, ovas i raž.

Kukuruz. U smešama za živinu kukuruz je zastupljen u količini od oko 60%, jer čini osnovno energetsko hranivo. Ukusan je i dobro svarljiv. Količina celuloze je relativno mala, a količina masti je 3-4%, što je visoko u odnosu na druge žitarice. Sadržaj proteina se kreće oko 8-9%. Žuti kukuruz sadrži i ksantofil i karotin, što je veoma važno za boju žumanca, kože i masnog tkiva kokoši.

Uglavnom ne postoje ograničenja u procentu uključenja kukuruza u smeše. Nekada (u zavisnosti od sezone, klimatskih uslova i vlažnosti vazduha) zrna kukuruza mogu sadržati mikotoksine, pa upotreba takvog kukuruza nije dobra za živinu. Primena aditiva koji vezuju mikotoksine može ublažiti problem, ali ge ne može rešiti u potpunosti.

Sirak. Prema mnogim osobinama sirak je veoma sličan kukuruzu. Problem je u sadržaju tanina u zrnu, naročito kod tamnijih sorti. Postoje sorte sa nižim sadržajem tanina i one se mogu uključivati u smeše do 40%.

Pšenica. U našem podneblju pšenica se manje upotrebljava za ishranu živine. Ona sadrži manje žutih pigmenta pa  su jaja i koža bleđi ukoliko se živina hrani smešama na bazi pšenice. Pšenica ne sme biti fino samlevena, jer je lepljiva i vrlo nepodesna za ishranu. Pšenica povoljno utiče na kvalitet pelete. Ukoliko se pšenica dodaje u smeše u količini većoj od 30%, mora se dodavati enzim ksilanaza.

Pšenične mekinje i pšenično stočno brašno. Ova dva hraniva su proizvodi koji nastaju tokom prerade pšenice i nisu podesna za ishranu mlađih kategorija. Upotrebljavaju se u obrocima za priplodnu živinu, posebno kada se želi „razrediti“ sadržaj energije u hrani.

Ječam. Ječam se više koristi u ishrani svinja nego u ishrani živine. Većina varijeteta ječma sadrži od 4-7% b-glukana koji nisu svarljivi i dovode do stvaranja vlažnog izmeta. Zbog toga u obroke koji sadrže više od 20% ječma treba dodavati enzim b-glukanazu, posebno kod mlađih kategorija.

Ovas i raž. Ovas i raž se relativno malo koriste u ishrani živine. Ovas se slabo koristi zbog visokog sadržaja grube celuloze u omotaču zrna. Raž se u ishrani živine koristi veoma retko.

 

Ulja i masti

Najbogatiji izvor energije u hrani predstavljaju masti i ulja. Količina ulja u smeši ne bi trebala da prelazi 3-4% jer u većim količinama negativno utiče na kvalitet pelete, koja postaje mekša i lako lomljiva.

U ishrani živine koriste se uglavnom biljna ulja, a znatno ređe životinjske masti. Od biljnih ulja najviše su u upotrebi sojino i suncokretovo ulje i oba su dobrog kvaliteta. Od životinjskih masti koriste se svinjska mast i goveđi loj, ali veoma retko.

Proteinska hraniva

Proteinska hraniva mogu biti biljnog, animalnog i mikrobiološkog porekla. U ishrani živina najviše se koriste sojina sačma, suncokretova sačma i sačma uljane repice. Proteinska hraniva animalnog porekla, iako su kvalitetna, sve manje se koriste. Mesno i mesno-koštano brašno nisu standardnog sastava i kvaliteta, a riblje brašno je relativno skupo. Sva tri hraniva mogu biti izvor mikrobiološke kontaminacije, pa se smeše za živinu baziraju uglavnom na proteinskim hranivima biljnog porekla.

Punomasna soja (sojin griz) veoma često i u velikim količinama koristi se u ishrani živine, jer je dobar izvor i proteina i energije. Zrno soje sadrži oko 20% ulja i 38% proteina. Zrno soje se mora termički tretirati (tostovanje, ekstrudiranje, ekspandiranje) jer visoka temperatura inaktivira tripsin inhibitor. U ishrani mlađih kategorija ga ne treba dodavati više od 15-20% u smešu, dok se kod odraslih može dodavati do 30%.

Sojina sačma. Sojina sačma danas predstavlja osnovno proteinsko hranivo. Sadrži od 40-50% proteina, a kod nas se uglavnom upotrebljava sačma sa 44% proteina. Prva limitirajuća aminokiselina je metionin, ali njen deficit se vrlo lako rešava kombinacijom sa ostalim hranivima i dodavanjem sintetičkog metionina. U smeše se dodaje do 30%. Veće količine mogu dovesti do pojave enteritisa, a zbog visokog sadržaja kalijuma i do vlažnog izmeta.

Suncokretova sačma sadrži 33 ili 42% sirovih proteina u zavisnosti od sadržaja ljuske. Biološka vrednost proteina je niža u odnosu na sojinu sačmu, a prva limitirajuća aminokisleina je lizin. Visok sadržćaj celuloze ograničava veće uključivanje suncokretove sačme u smeše, posebno za mlađe kategorije. Zbog toga je pri upotrebi većih količina suncokretove sačme preporučljivo dodavati enzime.

Sačma uljane repice sadrži oko 34% sirovih proteina relativno visoke biološke vrednosti. Ima nešto viši sadržaj celuloze (oko 12%) i niži sadržaj metaboličke energije. Osnovni ograničavajući faktor značajnijeg učešća ovog hraniva u obrocima tovnih pilića je sadržaj eruka kiseline i glukozinolata. Ne preporučuje se dodavanje više od 8% sačme uljane repice u hranu za živinu, iako mnoga istraživanja ukazuju na to da se može dodavati i do 15% u smeše za brojlerske piliće.

Kukuruzni gluten. Kukuruzni gluten je produkt koji se dobija prilikom prerade kukuruza. Sadržaj proteina u njemu se kreće oko 60%. Ovo hranivo ima visok sadržaj pigmenta ksantofila tako da upotreba glutena u smeši obezbeđuje intenzivnu obojenost kože brojlera i žumanca jajeta.

Stočni kvasac je izvanredno hranivo koje sadrži do 40-60% sirovih proteina visoke biološke vrednosti,  a pored toga, odličan je izvor vitamina B. U smeše se dodaje u količini od 2-5%.

Mineralna hraniva

Hraniva koja se koriste u ishrani živine ne sadrže dovoljnu količinu mineralnih materija, pa je zbog toga neophodno njihovo dodavanje. Od makroelemenata u smeše se u većim količinama dodaju kalcijum i fosfor. Kalcijum se obezbeđuje preko kalcijum karbonata (stočna kreda ili grit). Fosfor se obezbeđuje putem dodavanja mono i dikalcijum fosfata, monoamonijum fosfata i drugih neorganskih izvora. Kuhinjska so je takođe obavezan dodatak hrani. Pošto se so jodira, ona je i izvor joda za živinu.

Mikroelementi se uglavnom dodaju preko premiksa. Izvori mikroelemenata su uglavnom u neorganskoj formi oksida, a ukoliko su vezani za organske nosače, npr. aminokiseline – nazivaju se helati. Prednost korišćenja helata kao izvora mikroelemanta je u tome što se oni bolje apsorbuju, pa se mogu dodavati u manjim količinama, a takođe postoje dokazi da oni ispoljavaju veću biološku aktivnost na ćelijskom nivou nakon usvajanja. Nedostatak je njihova veća cena u odnosu na neorganske izvore.

Stimulatori porasta

Stimulatori porasta predstavljaju hemijske i biološke materije koje se dodaju u hranu sa ciljem da se poboljša zdravstveno stanje, podstakne porast, poveća stepen iskorištavanja hrane i time ostvari bolji proizvodni i finansijski rezultat.

Probotici su pojedinačni mikroorganizmi ili grupe živih mikroorganizama koje povoljno deluju na domaćina poboljšavajući karakteristike crevne mikroflore. Probiotici smanjuju rizik od bolesti, poboljšavaju funkciju imunološkog sistema i ispoljavaju značajan uticaj na morfofunkcionalne karakteristike creva. Ovi efekti dovode do povećanja prirasta brojlerskih pilića, poboljšanja konverzije hrane i smanjenog mortaliteta. Kod kokoši nosilja konzumnih jaja dovode do povećanje proizvodnje jaja, a prema nekim istraživanjima pozitivno utiču i na masu i kvalitet jaja.

Prebiotici su nesvarljivi sastojci hrane koji povoljno deluju na domaćina jer regulišu mikrofloru u crevima. Najznačajnija jedinjenja koja spadaju u grupi prebiotika su fruktooligosaharidi, glukooligosaharidi i mananoligosaharidi. U velikom broju slučajeva dobijaju se pozitivni rezultati koji se ogledaju kroz poboljšanje prirasta  brojlerskih pilića koje se kreće od 5-8%, a poboljšanje konverzije od 2-6%. Kod kokoši nosilja ustanovljeno je poboljšanje nosivosti i mase jaja. Naravno, dešava se da efekat prebiotika, kao i svih drugih aditiva, nije tako očigledan, jer zavisi od kondicije životinja, ambijentalnih uslova, sastava hrane i vrste i nivoa uključivanja prebiotika u smeše.

Enzimi. Dodavanje enzima u smeše za ishranu živine primenjuje se sa ciljem da se poveća efikasnost proizvodnje kroz bolju iskoristivost hraniva. To je naročito interesantno ukoliko se koriste enzimi koji omogućavaju korišćenje hraniva slabije nutritivne vrednosti. Utvrđeno je da se primenom enzima mogu poboljšati proizvodne performanse i do 10%, što zavisi od količine i kvaliteta hraniva uključenih u smešu, korišćenog nivoa i vrste enzima, kao i uslova proizvodnje.

Zakiseljivači. Zakiseljivači se već dugo koriste u ishrani živine, ali u različitim oblicima i kombinacijama. Organske kiseline smanjuju pH vrednost hrane tako da deluju kao konzervansi i sprečavaju mikrobiološku kontaminaciju hrane, a ovaj efekat se ispoljava i u digestivnom traktu živine. Rezultat toga je poboljšana konzumacija hrane, bolja konverzija i povećan prirast. Međutim, kod upotrebe zakiseljivača uvek se mora imati u vidu da su to supstance koje mogu imati i negativan uticaj na ljude, životinje i opremu, te je  potrebno pažljivo odabrati odgovarajuće preparate, u smislu kombinacije kiselina, njihovog oblika i doze.

Antioksidanti. U ovu grupu spadaju vitamin E, selen, karotinoidi. Oni imaju povoljan uticaj na kvalitet mesa brojlerskih pilića. Antioksidanti smanjuju oštećenja izazvana stresom i štite masti od oksidacije. Upotrebom selena i vitamina E u ishrani brojlerskih roditelja utvrđeno je poboljšanje proizvodnje jaja, veća oplođenost, bolje leženje i veći broj pilića po kokoši.

Fitogeni aditivi (fitobiotici). Ovu grupu čine materije koje potiču od lekovitih i začinskih biljaka koje imaju pozitivan efekat na proizvodnju i zdravlje životinja. Fitogeni aditivi utiču na poboljšanje konzumacije, svarljivosti i konverzije hrane i time prirasta brojlerskih pilića. S obzirom na dosadašnje rezultate, smatra se da upravo ova grupa ima veliki potencijal, ali da treba odabrati pravu kombinaciju i dozu fitobioka.

Fizičke, hemijske i organoleptičke karakteristike obroka

Pored toga što hrana za živinu mora zadovoljiti njene potrebe, ona treba da bude i higijenski ispravna, bez prisustva patogenih mikroorganizama, gljivica i plesni; mora biti odgovarajućih organoleptičkih svojstava, strukture, mirisa i ukusa. U hraniva koja živina nerado konzumira spadaju sačma uljane repice, ječam, sirak i raž. Pored ukusa hrane, kod živine određenu ulogu igra i moć navike. Poznato je da se živina vremenom navikne na određeni ukus hrane i vrlo nerado prihvata promene.

Živina nerado konzumira smeše koje su previše fino samlevene, kao i lepljivu hranu. Pored brašnaste, u živinarstvu se koristi i peletirana hrana koja ima izvesne prednosti i koristii se uglavnom za brojlerske piliće.

Prijava na e-bilten

Prijavite se na naš e-bilten i redovno budite informisani o novim tekstovima, postovima, odgovorima naših stručnjaka, dešavanjima i drugim novostima.